Пропадање овог дивног здања, као и многих других ствари, последица је и симбол општег пропадања и рушења државе и свих система вредности у протеклих најмање 22 године. Наравно, ништа се то не дешава случајно.
Срце ме боли за сваку зграду, сваки амбијент који су нео-либерал варвари уништили у овом граду, а ово спада у здања за које ми је посебно тешко и лично: сад већ има томе скоро четврт века, али пре тога сам доста пута била унутра, ујак ми је радио у "Геозаводу".
Ова зграда ни за време комунизма није никад била реновирана.
Подигнута је као зграда средишта Београдске задруге и та банкарска функција би требало да јој буде враћена као и згради Народног музеја функција средишта Хипотекарне банке.
Као банке обе зграде би имале више шанси да буду колико толико одржаване и спашене од дефинитивног пропадања а истовремено би им се престижним изгледом и дуговечношћу у вршењу исте функције и сама вредност као некретнине повећавала.
Музеји су институције које захтевају велика материјална средства и богате донаторе за које сиромашне земље немају ни слуха ни пара.
Знам да није била реновирана.
Али, оно је, као и све пре тога, било последица више немара, нашег пословичног, вишевековног, а у последњих четврт века на то се надовезало и свесно уништавање ради специфичних интереса, тако да данас овде ни банке више нису банке, те сумњам да би то помогло. Овде више уопште не постоји држава, иначе она би нашла начина да зграду одржи, и не би установе задужене за заштиту културних добара биле само бирократски фосили. Како год, кад би то било могуће, ако држава нема средстава најбоље би било зграду продати некоме ко би се обавезао да је потпуно реновира и одржи њен изглед у потпуности, и екстеријера и ентеријера. Но, знамо да је то у овим околностима равно утопији.
У том смислу, вратимо се оном што је у нашој моћи.
Фасада Београдске Задруге, 18-тог фебруара 2007 године у 17 часова и 33 минута...
Потпуно се слажем са свим што си навела. Знам само да је зграду спасло то што је остала канцеларијски простор једног сиромашног завода...
Што би рекли Французи ''остала је у свом соку'' ( блиска свом изворном изгледу и функцији).
Мени уопште није никад било јасно зашто се код нас зградама стално мењају намене...
Грађена је као пословна зграда, усељавањем некаквог музеја унутрашњост би била измењена, преграћивањем, рушењем зидова итд... Код нас се то ради зверски без много обзира и устручавања.
Када би пак комплена рестаурација била стручно и квалитетно изведена коштала би папрено скупо. Са улазницама од 300 динара јер скупље не би имао ко да плати (а ти који би могли и више да дају ти у музеје код нас ни не иду), економски, дакле музеј не би издржао ни основне трошкове за струју, чуваре а камоли за куповину било каквих експоната. Врло брзо би почео да пропада...
Улаз у Лувр данас кошта 11 еура илити 1300 динара и поред милионске посете и огромних државних дотација економски није рентабилан.
Зато су Французи смислили фору да донатори који од својих пара среде неку од сала имају право на месингану плочу са натписом ...''Пречасна фирма та и та'' или ''Његова светлост тај и тај''... Знају како функционише богаташка сујета...
Много ми је жао ове зграде јер је мученица преживела више од сто година, неколико ратова и небригу свих оних који су требали да је одржавају. Знам да музеји нису рентабилне институције. И знам да би данас ретко која фирма (без обзира на делатност) имала средстава да је комплетно преуреди и врати јој некадашњи сјај. Право је чудо да су многи делови остали (готово) нетакнути. Нисам очекивала да ћу видети шалтер салу онакву каква је била када је направљена са свим оним предивним брушеним стаклом на шалтерима. Није ми јасно како је то преживело. У свечаној сали такође још постоји брушено стакло на прозорима, стубови и велика украшена врата. Начео их је зуб времена али су још ту, нису скинути ни поломљени. Чак су у највећој мери очуване и плочице у ходницима.
Мислила сам да би неки класични музеј био прикладнији од канцеларијског простора јер данашње банке више не користе онакве шалтере а и сам начин пословања се много променио. Народна банка је у својој старој шалтер сали отворила музеј и ту се одржавају изложбе и промоције. На странама 860 и 861 су неке моје слике из задруге.
Срце ме боли за сваку зграду, сваки амбијент који су нео-либерал варвари уништили у овом граду, а ово спада у здања за које ми је посебно тешко и лично: сад већ има томе скоро четврт века, али пре тога сам доста пута била унутра, ујак ми је радио у "Геозаводу".
Ова зграда ни за време комунизма није никад била реновирана.
Подигнута је као зграда средишта Београдске задруге и та банкарска функција би требало да јој буде враћена као и згради Народног музеја функција средишта Хипотекарне банке.
Као банке обе зграде би имале више шанси да буду колико толико одржаване и спашене од дефинитивног пропадања а истовремено би им се престижним изгледом и дуговечношћу у вршењу исте функције и сама вредност као некретнине повећавала.
Музеји су институције које захтевају велика материјална средства и богате донаторе за које сиромашне земље немају ни слуха ни пара.
Знам да није била реновирана.
Али, оно је, као и све пре тога, било последица више немара, нашег пословичног, вишевековног, а у последњих четврт века на то се надовезало и свесно уништавање ради специфичних интереса, тако да данас овде ни банке више нису банке, те сумњам да би то помогло. Овде више уопште не постоји држава, иначе она би нашла начина да зграду одржи, и не би установе задужене за заштиту културних добара биле само бирократски фосили. Како год, кад би то било могуће, ако држава нема средстава најбоље би било зграду продати некоме ко би се обавезао да је потпуно реновира и одржи њен изглед у потпуности, и екстеријера и ентеријера. Но, знамо да је то у овим околностима равно утопији.
У том смислу, вратимо се оном што је у нашој моћи.
Фасада Београдске Задруге, 18-тог фебруара 2007 године у 17 часова и 33 минута...
Потпуно се слажем са свим што си навела. Знам само да је зграду спасло то што је остала канцеларијски простор једног сиромашног завода...
Што би рекли Французи ''остала је у свом соку'' ( блиска свом изворном изгледу и функцији).
Мени уопште није никад било јасно зашто се код нас зградама стално мењају намене...
Грађена је као пословна зграда, усељавањем некаквог музеја унутрашњост би била измењена, преграћивањем, рушењем зидова итд... Код нас се то ради зверски без много обзира и устручавања.
Када би пак комплена рестаурација била стручно и квалитетно изведена коштала би папрено скупо. Са улазницама од 300 динара јер скупље не би имао ко да плати (а ти који би могли и више да дају ти у музеје код нас ни не иду), економски, дакле музеј не би издржао ни основне трошкове за струју, чуваре а камоли за куповину било каквих експоната. Врло брзо би почео да пропада...
Улаз у Лувр данас кошта 11 еура илити 1300 динара и поред милионске посете и огромних државних дотација економски није рентабилан.
Зато су Французи смислили фору да донатори који од својих пара среде неку од сала имају право на месингану плочу са натписом ...''Пречасна фирма та и та'' или ''Његова светлост тај и тај''... Знају како функционише богаташка сујета...