Враћајући се кући једне реске овогодишње јануарске вечери, на ободу парка Батал - Вуковог Ћирилско-Методичног, оном који излази према Краљице Марије и Рузвелтовој, спазих необичну композицију, налик концептуалистичком делу: нахерени кров од картона, подупрт старом корпом за веш, а унутра богата опрема: стари душеци, разровашени сунђери некадашњег тапацирунга за троседе, с покривалима од мусавих уфронцланих гужви ћебади,  хрпа одавно исхлапелих поцепаних новина, и полуотворено пластично буре. Радознало се упутих ближе, али ме у пола корака заустави оштро, све јаче режање, и одмах затим лавеж. Два различита тона лавежа, заправо. И тек тад у тој нео-сурреалистичној грађевини с јединим чврстим, четвртим зидом – оградом парка, запазих белог, великог пса, како седи на душеку у напетој пози, а даље мало,  у дубини, још једног, црно белог, тек пробуђеног, на поцепаном јоргану под картонском „стрехом“. Гвирећи кроз тражило и подешавајући зум, одступих опрезно на безбедну раздаљину, пратећи како се се у међувремену, обавивши дужност, враћају у омиљени положај за одмор, и светлом  их описах.