Огроман град што не оставља равнодушним, осунчан, време топло, пирка ветрић, милна, авиони и возови стижу на време, метро бољи, лепши и ефикаснији од париског, улице чисте, мајке деци у превозу читају књиге наглас, људи су мирни, разговарају тихо, нико вас не гура, свету су лица изморена а женском тужна и забринута. Улице огромне, потребано је много времена и стрпљења да се нађу подземни пролази који нису увек видно означени а кад се и осмелите да пређете аутомобилима је на располагању 60 секунди а пешацима само 30... То није сасвим довољно, па ако се и збуните па не знате шта ни како, ниодкуд се појави полицајац и ви сад стрпите шта ли вам се спрема а он вас љубазно пита: '' Да ли могу у нечему да вам помогнем?''. Човек заустави саобраћај и ја пређох улицу...
Прва шетња градом баш вас случајно поведе баш у музеј руске књижевности, који се налази у огранку једног старог манастира у коме данас као да је време стало а у коме су у време комунизма по монашким ћелијама живеле читаве породице а у црквама се истог налазиле спортска сала, менза и просторије за партијске састанке. То је од минирања манастир и спасило. Ту вас дочека граја, радост што им чините што сте ту, бити Србин у Москви велика је ствар, иако живим у Француској није ми била потребна виза. У њиховој су ми амбасади рекли да им је задовољство што ми се указала прилика и што имам жељу да им посетим земљу. Буквално тим речима.
Као да сам им најмилији, Руски језик је слатко гугутање, био сам почашћен домаћим колачима а онда је наишла Нели, мој водич кроз овај музеј, једна фина дама по пореклу Пољакиња, као да је само мене чекала, на перфектном енглеском, више није у питању обилазак музеја, нашао сам оно што сам и знао да га овде има, непосредност са другима и пријатан осећај блискости...
Огроман град што не оставља равнодушним, осунчан, време топло, пирка ветрић, милна, авиони и возови стижу на време, метро бољи, лепши и ефикаснији од париског, улице чисте, мајке деци у превозу читају књиге наглас, људи су мирни, разговарају тихо, нико вас не гура, свету су лица изморена а женском тужна и забринута. Улице огромне, потребано је много времена и стрпљења да се нађу подземни пролази који нису увек видно означени а кад се и осмелите да пређете аутомобилима је на располагању 60 секунди а пешацима само 30... То није сасвим довољно, па ако се и збуните па не знате шта ни како, ниодкуд се појави полицајац и ви сад стрпите шта ли вам се спрема а он вас љубазно пита: '' Да ли могу у нечему да вам помогнем?''. Човек заустави саобраћај и ја пређох улицу...
Прва шетња градом баш вас случајно поведе баш у музеј руске књижевности, који се налази у огранку једног старог манастира у коме данас као да је време стало а у коме су у време комунизма по монашким ћелијама живеле читаве породице а у црквама се истог налазиле спортска сала, менза и просторије за партијске састанке. То је од минирања манастир и спасило. Ту вас дочека граја, радост што им чините што сте ту, бити Србин у Москви велика је ствар, иако живим у Француској није ми била потребна виза. У њиховој су ми амбасади рекли да им је задовољство што ми се указала прилика и што имам жељу да им посетим земљу. Буквално тим речима.
Као да сам им најмилији, Руски језик је слатко гугутање, био сам почашћен домаћим колачима а онда је наишла Нели, мој водич кроз овај музеј, једна фина дама по пореклу Пољакиња, као да је само мене чекала, на перфектном енглеском, више није у питању обилазак музеја, нашао сам оно што сам и знао да га овде има, непосредност са другима и пријатан осећај блискости...
Кад смо обишли сталну поставку Нели ме је питала шта бих посебно волео да видим у Москви. Архитектуру авангарде, кућу и клубове светски чувеног архитекта Мељникова. ''Оног што је пројектовао совјетски павиљон на изложби АР-ДЕКО-а у Паризу 1925 године, знам на кога мислите, дођите у 6 кад се музеј затвори па ћу вас повести да видите његову кућу-атеље''.
У делу манастира уоквирено жутим је музеј...
Детаљ...
Сад и некада са истог места...
По одсјају се на старој фотографији види да су и на цркви десно куполе биле позлаћене, позлата је отпала али је остала припремна зелена фарба. И данас је техника позлате иста, зависно од нијансе која се злату жели принети, припремна боја може бити и црвена, а при посребрењу обично се користи црна фарба...
Обишао сам манастир и кренуо низ Петровку која се спушта ка Кремљу и избија на велики и врло складан Позоришни трг. Десно је Болшој, ''велико'' оперско, а лево ''мало'' драмско позориште... Између њих на левој страни ова велика робна кућа са почетка 20-тог века у нео-готском стилу, осећа се јак немачки утицај...
А овде, испред Болшоја, аустро-угарски, мали киоск сличан оном, на слици десно, што се налази у Земуну...
Огроман град што не оставља равнодушним, осунчан, време топло, пирка ветрић, милна, авиони и возови стижу на време, метро бољи, лепши и ефикаснији од париског, улице чисте, мајке деци у превозу читају књиге наглас, људи су мирни, разговарају тихо, нико вас не гура, свету су лица изморена а женском тужна и забринута. Улице огромне, потребано је много времена и стрпљења да се нађу подземни пролази који нису увек видно означени а кад се и осмелите да пређете аутомобилима је на располагању 60 секунди а пешацима само 30... То није сасвим довољно, па ако се и збуните па не знате шта ни како, ниодкуд се појави полицајац и ви сад стрпите шта ли вам се спрема а он вас љубазно пита: '' Да ли могу у нечему да вам помогнем?''. Човек заустави саобраћај и ја пређох улицу...
Прва шетња градом баш вас случајно поведе баш у музеј руске књижевности, који се налази у огранку једног старог манастира у коме данас као да је време стало а у коме су у време комунизма по монашким ћелијама живеле читаве породице а у црквама се истог налазиле спортска сала, менза и просторије за партијске састанке. То је од минирања манастир и спасило. Ту вас дочека граја, радост што им чините што сте ту, бити Србин у Москви велика је ствар, иако живим у Француској није ми била потребна виза. У њиховој су ми амбасади рекли да им је задовољство што ми се указала прилика и што имам жељу да им посетим земљу. Буквално тим речима.
Као да сам им најмилији, Руски језик је слатко гугутање, био сам почашћен домаћим колачима а онда је наишла Нели, мој водич кроз овај музеј, једна фина дама по пореклу Пољакиња, као да је само мене чекала, на перфектном енглеском, више није у питању обилазак музеја, нашао сам оно што сам и знао да га овде има, непосредност са другима и пријатан осећај блискости...
Портрет Марине Цветајеве...
Одлична репортажа!
Огроман град што не оставља равнодушним, осунчан, време топло, пирка ветрић, милна, авиони и возови стижу на време, метро бољи, лепши и ефикаснији од париског, улице чисте, мајке деци у превозу читају књиге наглас, људи су мирни, разговарају тихо, нико вас не гура, свету су лица изморена а женском тужна и забринута. Улице огромне, потребано је много времена и стрпљења да се нађу подземни пролази који нису увек видно означени а кад се и осмелите да пређете аутомобилима је на располагању 60 секунди а пешацима само 30... То није сасвим довољно, па ако се и збуните па не знате шта ни како, ниодкуд се појави полицајац и ви сад стрпите шта ли вам се спрема а он вас љубазно пита: '' Да ли могу у нечему да вам помогнем?''. Човек заустави саобраћај и ја пређох улицу...
Прва шетња градом баш вас случајно поведе баш у музеј руске књижевности, који се налази у огранку једног старог манастира у коме данас као да је време стало а у коме су у време комунизма по монашким ћелијама живеле читаве породице а у црквама се истог налазиле спортска сала, менза и просторије за партијске састанке. То је од минирања манастир и спасило. Ту вас дочека граја, радост што им чините што сте ту, бити Србин у Москви велика је ствар, иако живим у Француској није ми била потребна виза. У њиховој су ми амбасади рекли да им је задовољство што ми се указала прилика и што имам жељу да им посетим земљу. Буквално тим речима.
Као да сам им најмилији, Руски језик је слатко гугутање, био сам почашћен домаћим колачима а онда је наишла Нели, мој водич кроз овај музеј, једна фина дама по пореклу Пољакиња, као да је само мене чекала, на перфектном енглеском, више није у питању обилазак музеја, нашао сам оно што сам и знао да га овде има, непосредност са другима и пријатан осећај блискости...
Портрет Марине Цветајеве...
Изврстан путопис!
Кад смо обишли сталну поставку Нели ме је питала шта бих посебно волео да видим у Москви. Архитектуру авангарде, кућу и клубове светски чувеног архитекта Мељникова. ''Оног што је пројектовао совјетски павиљон на изложби АР-ДЕКО-а у Паризу 1925 године, знам на кога мислите, дођите у 6 кад се музеј затвори па ћу вас повести да видите његову кућу-атеље''.
У делу манастира уоквирено жутим је музеј...
Детаљ...
Сад и некада са истог места...
По одсјају се на старој фотографији види да су и на цркви десно куполе биле позлаћене, позлата је отпала али је остала припремна зелена фарба. И данас је техника позлате иста, зависно од нијансе која се злату жели принети, припремна боја може бити и црвена, а при посребрењу обично се користи црна фарба...
Обишао сам манастир и кренуо низ Петровку која се спушта ка Кремљу и избија на велики и врло складан Позоришни трг. Десно је Болшој, ''велико'' оперско, а лево ''мало'' драмско позориште... Између њих на левој страни ова велика робна кућа са почетка 20-тог века у нео-готском стилу, осећа се јак немачки утицај...
А овде, испред Болшоја, аустро-угарски, мали киоск сличан оном, на слици десно, што се налази у Земуну...