Nisam mu verovao da odlazi!?

stari telefon mi se sviđa, ako hoćeš pošalji mi originnalnu fotografiju, ja bih malo blanjao...
...uz unapred ispriku: ako stignem, postaviću je narednih dana, jer predstoje mi obaveze koje ne mogu odgoditi, te tako i odsustvo s foruma, u vezi sa stanovitim zdravstvenim poteškoćama, ali nastojaću...izgleda, mi Škorpije, dok ne otegnemo papke ne predajemo se...

 У поруци затим следи  опис коришћења једне алатке у ФШ, поводом друге моје фотографије.

И ја сам  тад остала затечена, не схватајући о чему се заправо ради.

 Али кад видех да Професора већ дуже нема, помислих са  зебњом... И све се време надала да ипак није толико озбиљно, мислила, ево,  појавиће се опет он са својим опаскама,  обавијеним у карактеристични тон.

И још једном морам поновити своју велику захвалност Професору Рундеу што сам уопште и почела размишљати о фотографској естетици и обраћати пажњу на ствари које ми до тад нису биле много битне.

Нашем Рундеу, господину  доктору Срђану Плавши,  Бог нек душу прости, слава  и хвала, а породици најдубље саучешће.

   Рунде се уметничкој публици представио почетком седамдесетих година прошлог века  као изразито надарени фотограф већ тада у раскораку са владајућим реализмом.
   Чувене су серије његових фотографија београдских призора ондашње свакодневнице које на врло експресиван, поетски начин, рекао бих чак и приступом аналитичара патологије, говоре о једном времену жељном промена дочаравајући нам собом ту, свеопште тада присутну малодушност.

  Његови портрети су испуњени дубоким саосећањем за оне које је живот гурнуо по страни, за све оне који су кроз век минули не оставиши трага.

  Хладна и немилосрдна реалност тог времена лако је уочљива и у савременом опусу нашег уметника.
  Преневши на платно сву прецизност сојствену фотографском оку, пред нама се, моћним графичким језиком напрегнуте масе неба ломе, крше и обрушавају на ово тужно предграђе Београда као симбол општег  назадовања.

   Карабурма, својеврсни ''NO MAN'S LAND", наметнула се спонтано, сама од себе, као инспиративна водиља Рундеовог опсесивног размишљања о вечито присутној, генетски усађеној и неукротивој сили што тешким трудом у нас створено, проклето јој било, само би да разара и руши.

   Уметников цртеж сликарско платно гребе, цепа и сажима, он четкицом издашно зарања у палету киселих, манијеристичких боја, које уносе ипак мало светла и наде у општи утисак безнађа свеприсутног сивила.

   Нешто притајено букти, само што не избије, пред нама је, комеша се, ту је, у трену би да прегази и оплемени овај идеолошким немаром измрцварени простор безобзирне доктрине према човеку, природи, према вредности трагу, запису, слици.

   Пламен ће докрајчити једно време коме се уметник, непрекидно и незасито враћа а које, стиче се утисак, из мисли жели али попут зависника, не успева да истисне.
 
   Да ли је заиста у питању коб ''Живота човека на Балкану '' или је пак реч о уметниковој чврстој вери у нашу способност да превазиђемо предрасуду о зацртаној и непроменљивој ''судбини'' вечитог тапкања у месту ?